АДАМОВИЋ, РАТКО

АДАМОВИЋ, РАТКО (Книн, 1942), књижевник. Пише прозу и есеје. Једно време бавио се и књижевном критиком. „Наjчeшчe продирe у тeшко видљивe просторe људскe психe, гдe сe постижe унивeрзално тумачeњe човeка и људских односа. Писац завидног интeлeктуалног набоjа и богатe имагинациje, коjи сe склања од локалних тeма, трагаjући за споjeвима рeалног и фантастичног.“ (М. Савић, Ко је ко)

Романи и кратка проза Ратка Адамовића драматизовани су и играни на филму, радију и у позоришту. Превођен је на немачки, енглески, италијански, пољски, чешки, словачки, румунски, грчки, руски, литвански и хебрејски. Више година уређивао је књижевну трибину „Француска 7“ Удружења књижевника Србије. Држао је предавања у Америци и Канади.

Добитник је књижевних награда: „Младост“ за најбољу прву необјављену књигу (Жута подморница, 1971), „Исидора Секулић“ (Бесмртни Калеб, 1997) и „Бранко Ћопић“ Српске академије наука и уметности (Кантарион, 1998).

Објављене књигe:

Жута подморница, кратка проза, Београд 1971.

Конопац, роман, Београд 1977.

Сви умиру, кратка проза, Београд 1979.

Гола гарда, роман, Београд 1982.

Погон за лудило, роман, Београд 1986.

Свeти храст, роман, Београд―Горњи Милановац 1990; Београд 1993.

Караван сараj, новеле, Београд 1993.

Пагански протокол, роман, Београд 1995.

Бесмртни Калеб, роман, Београд 1997. [два издања]

Кантарион, роман, Београд 1998. и 2001.

Тумачи глине, роман, Београд 2000.

У вртовима духа, есеји, Београд 2002.

Академија ноћи, роман, Београд 2003.

Ковачи стакла, роман, Београд 2005.

Скакач, роман, Београд 2007.

Иза Бога, роман, Београд, 2010.

 

Више о Ратку Адамовићу: www.adamovic.rs

 

Роман Иза Бога:

Професор Андрија Томашевић, човек у најбољим годинама, животно и професионално успешан, угледан и утицајан, на прагу сумње и на крају смисла који полако истиче из његовог постојања, креће у смеру свог дечачког сећања ― ка граду Црне краљице. Иако слути где је кренуо, све на том путу је непознаница, људи које среће, хотели и кафане у којима се зауставља, животне приче и усуди који се испречују на путу… Овај необични ходочасник изгубљеног смисла све чешће поставља себи питање: да ли је сврха пут а не циљ?

Иза Бога је пикарска повест, авантура трагања за мером ствари, емоција и идентитета, која траје на границама познатог света, на којима се мит меша са стварношћу а древна знања са варљивим знањем и искуством живота.
Ово је прича о вечној снази љубави, моћи доброг и континуитету зла, повест о исконској потреби да се човек врати себи, древном бићу сакривеном негде у тамним пределима свести која, претрајавајући вековима, чува драматичност нашег постојања, истине и идентитета.

 

О роману:

Одличан приповедач је Адамовић ― тера човека да неке делове књиге прочита и по неколико пута и да се добро замисли и запита шта је љубав, смисао живота, унутрашњи мир и срећа… Како то схватити и разумети? Једноставно, и не треба. Не може се „схватити“. Ту реч не треба ни користити. У ствари, и не постоји права реч. То је изван граница разумевања. Треба само осећати…

Јасмина Миловановић

 

Књигу сам случајно изабрала кад је била Лагунина акција… и то је нешто најбоље што сам купила. Срамота, јер нисам раније знала за овог писца, али грешка ће бити исправљена. Књига је изванредна. Кад бих ја била писац, сигурно бих желала да поседујем његов таленат.

Марија Грозданић

Из романа:

Да ли сам ја стварно идиот? Мора да јесам ако сам на основу онако крхке и непоуздане приче одлучио да кренем на овај пут.

Приче се сећам као далеке сени која је својим заносним тракама и наборима плесала кроз једва изговорене речи далеких рођака, пре скоро четрдесет година. Можда се те приче ни они који су је причали више не сећају? Можда би се зачудили када би их подсетио да сам све чуо од њих. Кад се нечега не сећају, када су нешто заборавили, када су некада, ко зна када, нешто испричали а да и сами нису баш сигурни у истинитост онога што говоре, али им је тада било баш слатко да, ето, они знају нешто необично, скоро мистично, па када их на све то подсетиш и тражиш да присегну да је тако, најчешће кажу како си све измислио, а у себи свакако кажу „шта ми је требало да овоме идиоту било шта причам?“

Стварно, само идиот може, изненада и без икаквих провера, да, из онаквог мира и сигурности, крене на овај пут. И, да све буде горе, никоме нисам јасно рекао куда идем, колико ћу остати и где би могли да ме траже ако се у догледно време не вратим. Они који би одлучили да ме траже, тешко да би ишта могли открити на основу мојих недавно постављаних магловитих питања о далекој постојбини мојих предака, о томе има ли тамо икога од наших, има ли игде ико жив, и ако јесте, где живи. Је ли стара дедова кућа срушена? Како се тачно до тамо стиже? Постоје ли још мостови које магловито

памтим, или су изграђени неки велики, моћни, на сасвим другим местима? Или их нигде више нема?

Само сам рекао „идем“. Можда у свему овоме понајмање има моје одлуке. Идиот – неидиот, било како било, једино знам да сам морао да кренем. И – ако. Ако зову непознати духови, ево, одазивам се. Зашто? То још стварно не знам.

Да све буде бесмисленије, у крајеве у које сам се запутио, први пут идем сам. Не знам тачно ни како се стиже до тамо, која су скретања, раскрснице, градови и где ме, коначно, чека граница. Треба ли имати нешто посебно за ту границу која је ту тек однедавна. Не знам ни где се може пристојно преноћити ако затреба. Не знам ништа о томе.

Оставите одговор

Попуните детаље испод или притисните на иконицу да бисте се пријавили:

WordPress.com лого

Коментаришет користећи свој WordPress.com налог. Одјавите се /  Промени )

Google photo

Коментаришет користећи свој Google налог. Одјавите се /  Промени )

Слика на Твитеру

Коментаришет користећи свој Twitter налог. Одјавите се /  Промени )

Фејсбукова фотографија

Коментаришет користећи свој Facebook налог. Одјавите се /  Промени )

Повезивање са %s